Zoran Imširagić Upravljanje bojama

Pričao sam vam o svetu boja i kako se on predstavlja. Ali, kako će se boje sa ekrana odštampati? Koliko će to ličiti na ono što smo videli i zamislili? Koji su načini da prenesemo verno boje kroz razne medije i tehnologije?

Skener

Zamislimo da imamo logotip firme koji mora biti baš u određenoj boji. Dobili smo ga odštampanog i naručilac traži da boja u vašoj štampi bude identična predlošku. Verujte mi, to nije lako izvesti ako vam naručilac ne kaže koja je to boja. Većina će predložak staviti u skener i dobiće neku sliku. Skener je to digitalizovao u RGB opsegu i onda ste to prebacili u CMYK. Dobili ste neke vrednosti. Neiskusni će poverovati skeneru i dobijenu boju smatrati pravom. Kako će se grdno prevariti kad to bude odštampano.
Cena uređaja je prvi razlog. Samo skeneri od nekoliko hiljada evra pa do više desetina istih imaju mogućnost da se kalibrišu. Šta je kalibracija? Postupak kojim se neki uređaj dovodi u sklad sa važećim standardom. Usklađivanje se vrši putem generisanjem profila. A šta je profil? To je korekcija odstupanja uređaja u odnosu na standard. Kalibrisan skener će biti u stanju da ispravno prepozna boje koje su na predlošku. Naravno, što je skener skuplji to je njegov sistem kalibracije bolji i savršeniji. Skuplji skener je obično u stanju da razlikuje veći broj boja (čitaj nijansi), a i kvalitet komponenti od kojih je sastavljen će garantovati ujednačenost skeniranja.
Sledeća stvar koja je vezana i za cenu je kvalitet softvera koji se isporučuje uz uređaj. Isti skener će dati bolje rezultate sa kvalitetnijim softverom. Bolji softver će sliku predstaviti u nekom bogatijem kolornom opsegu (npr. CIE LAB) iz kojeg će prevođenje u CMYK biti mnogo kvalitetnije.

Monitor

Slika koju vidite na monitoru je u RGB opsegu a ono što štampate treba da bude u CMYK-u. Ta dva kolorna modela se baš i ne poklapaju. Znači, sve što vidite na ekranu neće biti isto u štampi.
Različiti programi istu boju prikazuju na različite načine. Čini se da tu nedostaje neki standard? Biće da je tako. Možda bi neka kalibracija pomogla? Svakako. Različiti proizvođači softvera se trude da daju neke sisteme koji će prikaz boja približiti onom u štampi. Nažalost, svako to radi na svoj način i tu imamo totalnu zbrku. Jedini ispravan način da se to uradi je da bude urađeno na nivou operativnog sistema. Mekintoš računari već godinama imaju ugrađen jedan takav sistem dok za PC to nikad nije zaživelo kako treba. Nekoliko nezavisnih proizvođača prodaju odlične sisteme za kalibrisanje monitora. Pored specijanog softvera uz to obično stiže merni instrument koji pomaže u generisanju profila određenog monitora, a neki čak (Barco) nude i visokoprofesionalni monitor. Dva ista monitora ne moraju da imaju isti profil tako da je potrebno svaki zasebno kalibrisati.

Otisak na štampaču i filmu

Uzmimo da je skeniranje bilo bez greške i da nam monitor daje svoj maksimum i da sad želimo da to odštampamo. Ako „izlazimo” na neki kolorni štampač potrebno je izvršiti kalibraciju istog. Jednostavno, treba „naštelovati” štampač da štampa boje tačno onako kako smo mu to „opisali”. Uz bolje (čitaj skuplje) modele stiže i softver za kalibraciju koji omogućava veću preciznost. Ako štampač ima ugrađen PostScript onda će i sam opis boja biti bolji. Adobe Press Ready omogućava softversku emulaciju PostScript-a i uz njegovu pomoć i neki jeftiniji štampač će moći da dâ verniji otisak.
Ako pravimo pripremu za štampu gde su nam potrebni grafički filmovi onda je kalibracija u rukama onih koji osvetljavaju filmove. Kuće koje redovno kalibrišu svoje uređaje daju filmove visokog i ujednačenog kvaliteta. Nije loše da proverite da li kuća u kojoj osvetljavate filmove koristi densitometar i da li redovno vrši korekciju greške, tj. vrši kalibraciju.

Štampa

Kada filmovi dođu u štampariju, pre nego što dobijemo otisak na papiru, postoje dva mesta gde je potrebno vršiti kontrolu i kalibraciju.
Prvo mesto je kopiranje lika sa filma na štamparski kliše (najčešće ofsetnu ploču). Uređaj kojim se vrši kopiranje se zove kopir-ram. Moderni kopir-ramovi pored tajmera poseduju i mogućnost podešavanja intenziteta svetla što omogućava optimalno „otvaranje” ploča. I pored toga koriste se densitometri kojima se meri gustina rastera i kvalitet osvetljenosti ploča.
Drugo mesto je sam proces štampe. Savremene mašine imaju razne metode kontrole nanosa i automatske densitometre kojima se kotroliše količina željene boje.
Pored ovoga, na konačni izgled boje utiču još i proizvođač boja, proizvođač hartije, vrsta hartije, vlažnost vazduha, temperatura...

„Pa, šareno je”

E, pošto smo se lepo upoznali sa tim kako bi to trebalo da izgleda, da vidimo kako to zbilja izgleda. Pa, poprilično drugačije.
Oprema za praćenje i kontrolu boja u toku pripreme i u toku štampe traži dosta novca. Mi, kao što je poznato, spadamo u zemlje u kojima tog oblika energije nema na pretek. Ostaje nam improvizacija. Prvo, malo ko ima skener skuplji od 200 evra a takvi nemaju ni „k” od kalibracije. Monitori su nam, uglavnom, iz ekonomske klase. A da imamo i profesionalnu klasu potrebna je oprema za kalibraciju. Tog softvera retko ima kod pirata, a obično uz to ide i uređaj koji meri svetlosne vrednosti monitora. Znači ništa i od ozbiljnijeg podešavanja monitora.
Pustili ste otisak na svom „pljuckavcu” a boje nemaju veze sa slikom na ekranu. Dali ste da se to pusti na grafički film. Gledali ste da uštedite pa ste otišli kod „majstora” koji pušta najeftinije filmove u gradu. Može biti da „majstor” menja hemikalije za razvijanje jednom godišnje pa su mu troškovi manji a provera rastera densitometrom je „nepotrebna” jer je 1500 evra za tu spravu „nepotreban trošak”.
I onda ste otišli kod lokalnog štampara. On je „pustio” boje kako mu je „leglo” tog trenutka. Konačan rezultat – „Pa, šareno je”.
Šta raditi a da ipak imamo kakvu-takvu kontrolu nad bojama?

Odokativna šacometrija

Kad već nemamo moderne metode kontrole koristićemo se klasičnim grafičkim alatima. Koristićemo grafičku lupu i ton kartu. Grafička lupa je lupa k'o i svaka druga osim što je svojim oblikom i veličinom prilagođena pregledu rasterske tačke. Ton karta je, obično, knjižica u kojoj se nalaze uzorci boja u štampi.
Kako teče postupak? Klijent nam je doneo svoj uzorak boje. Pogledom tog uzorka utvrđujemo da li je to „posebna” boja ili je dobijena CMYK separacijom. „Posebne”, „štrih” ili „spot” boje su one koje se štampaju kao takve iz jednog „prolaza”. To mogu biti gotove fabričke nijanse, boje pravljene prema formulama iz „osnovnih” boja ili boja nastala slobodnim mešanjem u štampariji. Ako je „posebna” boja u pitanju onda je kao takvu i definišemo u programu u kojem radimo pripremu, a ako je CMYK postupak je drugačiji. U ton karti pronađemo najsličniju boju originalu (ponekad se posreći da je to baš tražena boja). Onda proveravajući lupom utvrdimo odstupanje i „odokativno” odredimo koja bi to boja mogla biti. Iskusnije oko će pogoditi pravu boju ili će greška biti minimalna. Dobijena CMYK vrednost je boja koju ćete koristiti u tom poslu.
U ovom metodu monitor nije merodavan instrument za kontrolu boja. Ako podesite brojčanu vrednost CMYK-a ili definišete posebnu boju (za to je najbolje koristiti PANTONE standard), bez obzira kako boje izgledaju na monitoru u štampi će sve biti dobro.
Filmove puštajte isključivo u kućama koje redovno kalibrišu svoje uređaje i ono što ste definisali na svom računaru biće tako i na filmu.
Štampar je na ovaj način dobio najpribližniju vrednost željene boje. Kako kod nas najveći broj štamparija nema opremu za kotrolu boja sve se svodi na „odokativnu šacometriju”. Iskustvo i oštro oko mašiniste su od presudnog značaja za kvalitet odštampanog materijala. Stoga je dobro štamparu dati neki predložak sa željenom bojom kako bi imao neki reper na osnovu kog će se voditi u procesu štampe.
Kontrola boja je, kao što ste verovatno primetili, kompleksan i ozbiljan posao. Potrebno je poznavati tehnike štampe i imati iskustva u ovom poslu da bi se postigli pravi rezultati. Početnicima savetujem da u određivanju boja konsultuju nekog iskusnog kolegu kako bi izbegli greške.

Verzija za štampu