Emir Sadiković EA model za uspeh

Najvažniji kriterijum za ocenu nekog informatičkog rešenja je mera u kojoj ono podržava strategiju, ciljeve i realne poslovne procese u organizaciji. Drugim rečima, da li ono proizvodi poslovnu vrednost za organizaciju ili ne. Sve ostalo je dobrodošlo, ali sigurno nije presudno. Ovo je bio lakši deo oko koga uglavnom nema sporenja. Teži deo proističe iz pitanja: kako doći do optimalnog rešenja? Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje leži u MSF Enterprise Architecture (EA) Model-u.
U nameri da vam što jasnije predstavimo svrhu i mogućnosti Enterprise Architecture modela, razmotrićemo primer iz poslovne svakodnevnice. Pri tome, svaka sličnost sa realnošću je veoma namerna.

Scenario iz današnje poslovne prakse

Kao prikladan primer, poslužiće nam kompanija iz prehrambene industrije, koja se pored proizvodnje, bavi distribucijom i prodajom sopstvenih proizvoda. Njeno sedište i proizvodni pogoni su skoncentrisani na jednom mestu, ali je prodajno-distributivna mreža raširena i razuđena, te obuhvata ceo region.

Poslovni problem kompanije

Komercijalisti na terenu i u distributivnim centrima van sedišta, npr. u Nišu imaju problem prilikom pravljenja porudžbina iz magacina centrale jer su npr. informacije o stanju robe neažurne ili nedostupne. Zbog toga se dešava da klijenti sve više robe nabavljaju od bolje organizovane fabrike.

Uobičajeno rešenje datog poslovnog problema:

Generalni direktor nakon kosultacija sa ostalim rukovodiocima i ekspertima u preduzeću (komercijalni direktor, direktor markertinga, računskog centra, šef računovodstva...) donosi odluku o početku procesa promena koje treba da reše nagomilane probleme. Što bi narodski rekli, daje zeleno svetlo za akciju i očekuje da se stvari poprave.
Posao dalje preuzima ekipa ljudi u kojoj se najčešće nalaze komercijalni direktor, direktor računskog centra, marketinga i sl. Njihov zadatak je da u potpunosti identifikuju problem i osmisle način za njegovo prevazilaženje. U našem primeru je glavni problem u informacionom sistemu preduzeća (u našoj zemlji je u većini slučajeva baš to problem) i pred ekipom su dva izbora: ili da računski centar uglavnom samostalno razvije nov IS, ili da se kupi gotovo rešenje. Nažalost, zbog nedostatka sredstava i stava da je informatički segment kompanije u stvari trošak (maltene nepotreban), IT sektor obično ne vodi glavnu reč kada je osmišljavanje IS u pitanju. Njegova uloga se na kraju svede na ulogu izvršioca koji sprovodi "naređenja odozgo".
Naizgled, nema ničeg nelogičnog u takvom razvoju situacije. Reklo bi se da svako radi svoj posao. Iako je dosadašnja praksa pokazala da ovakav pristup može da proizvede kvalitetna informatička rešenja, on u svom korenu nosi čitav niz rizika.
Suština problema je činjenica da recimo komercijalni direktor, nakon što je izneo svoje zahteve u pogledu funkcija IS, više praktično ne učestvuje u njegovom razvoju i implementaciji. Odogvornost preuzima npr. diretor računskog centra, ali ne za funkcionalnost i business value projekta, već samo za rokove i kvalitet izvođenja. Što će reći, ako je novo rešenje "omašilo temu", niko nije kriv! Zašto, pitamo se sada... Pa zato što ne postoji partnerski odnos i dovoljan stepen saradnje između poslovodnog i IT rukovodstva.

Enterprise Architecture (EA) rešenje datog poslovnog problema:

Suštinska razlika EA modela u odnosu na uobičajeno rešenje je u tretmanu IT sektora i redefinisanju njegove uloge. Naime, poslovni problem, zahteva poslovno rešenje. To znači da će poslovni menadžeri (u ovom slučaju, komercijalni direktor) biti "do guše" uvučen u realizaciju informatičkog rešenja. I više od toga. Upravo će on biti odgovoran za uspešno definisanje rešenja, dok će IT grupa biti odgovorna za njegovu implementaciju. Ovo je tačka koja garantuje partnerstvo i saradnju između poslovnog i IT sektora. Ovoga puta postoji jak interes na obe strane, a korist je zajednička. Drugim rečima, ako se IS uvede, a nako toga utvrdi da problemi nisu rešeni – iz firme odlazi (ako je privatna) komercijalni drektor. Ako se IS ne uvede zbog grešaka u implementaciji ili razvoju – odlazi neko iz računskog centra (najčešće direktor).

Četiri perspektive Enterprise Architecture modela

EA model je tehnološki plan koji sagledava sistem iz četiri perspektive. Kao što se vidi na donjoj slici, to su: poslovna perspektiva (business), perspektiva primene (application), perspektiva informacija (information) i tehnološka perspektiva (technology).

Poslovnu perspektivu, vrlo pojednostavljeno možemo zamisliti kao perspektivu generalnog direktora. On je lider koji poslovanje firme posmatra sa najvišeg nivoa. Npr. njega ne interesuje da li će server raditi pod Linux-om ili Windows-om, da li u firmi ima 45 ili 55 kamiona itd. Njegovo je da određuje strateške pravce firme i ciljeve.
Perspektiva primene se opet vrlo pojednostavljeno može povezati sa ulogom koju u kompaniji ima npr. trehnički direktor koji zna kako čitav sistem funkcioniše. On vodi računa o tome da se poslovni procesi odvijaju na što bolji način.
Perspektiva informacija može da se shvati kao ono što je potrebno da se u firmi zna da bi ona mogla poslovati. Npr. ako se uvodi nova čokolada u proizvodnju, onda negde mora da piše koja je procedura uvođenja novog proizvoda, koji repromaterijal nam je potreban za tu novu čokoladu, na koji način ćemo ga nabaviti... Ovu ulogu u prinicipu obavlja administrator baze kompanije.
Za tehnološku perspektivu je zadužen (već pogađate, ovo je takođe vrlo pojednostavljeno objašnjenje) tehnološki direktor.

Zaključak

Korist koju organizacija može da ima od Enterprise Architecture modela je višestruka. Pored informatičkog rešenja koje proizvodi poslovnu vrednost, sam proces stvaranja plana dovodi do usaglašavanja korporativnih ciljeva sa IT, integracije sistema, organizacije podataka, poslovnog reinženjeringa. Neke analize pokazuju da je redefinisanje i dokumentovanje poslovnih procesa u organizaciji već dobitak sam po sebi, čak i bez informatičkog rešenja. O tome će biti reči u predstavljanju ERP sistema u člancima koji slede.

Verzija za štampu