Srđan Katić IT savetnik

U poslednjih nekoliko godina svi smo svedoci velike "groznice" sertifikovanja koja ni posle stvaranja velike konkurencije na tržištu IT stručnjaka ne prestaje da jenjava. Do pre samo tri ili četiri godine tržište sistemskih stručnjaka i stručnjaka za mreže je bilo izuzetno oskudno. Ljudi koji su bili na navedenim položajima su uglavnom bili pojedinci iz raznih preduzeća koji su imali kakvo takvo iskustvo sa računarskim tehnologijama te su stoga bili postavljani na mesta administratora mreže jer su i sa tim svojim oskudnim znanjem mogli da ponude mnogo više od svojih kolega. Neretko možemo u državnim preduzećima videti pravnike ili inženjere kako održavaju računare i mrežnu opremu pa čak i kako drže obuke svojim kolegama. Međutim, današnja situacija je poprilično drugačija a tržište računarskog tehničkog osoblja više nije tako malo; broj sertifikovanog osoblja u oblasti računarskih tehnologija vrtoglavo raste što konačnu procenu našeg tržišta rada u ovoj oblasti za narednih nekoliko godina čini krajnje neizvesnom. Stoga ću pokušati da kroz naredne redove izložim moje viđenje ove novonastale situacije i da pokušam da dam odgovore na ona pitanja koja svaki mladi IT stručnjak mora sebi da postavi ako ima nameru da iz cele priče izađe kao pobednik. Koncept članka se bazira na pitanjima i odogovorima koji nas vode kroz priču o tome koliko jedan kompjuterski entuzijazuista može zaista da dobro prođe u Srbiji i Crnoj Gori i naravno, na koji način bi trebalo da obavlja svoj posao.

ZAŠTO ŽELIM DA BUDEM KOMPJUTERSKI GENIJE?

Bez imalo razmišljanja prvo pitanje koje bi trebalo sebi postaviti kada nam "sine" ideja o tome kako bi mogli da stvorimo sebi novu budućnost sa tastaturom u rukama je pitanje koje nas upućuje na naš osnovni motiv koji nas je lansirao u svet bitova i bajtova. Zahvaljujući marketinškom odgovoru velikih IT kompanija na nestašicu radne snage u oblasti IT tehnologija svedoci smo regrutovanja inteligencije iz mlađih generacija u cilju poboljšanja situacije na tržištu rada. Velike kompanije poput Microsoft-a stimulišu mlade da se late tatature nadajući se da će time obezbediti novu radnu snagu koja bi u budućnosti pružala tehničku podršku njihovim proizvodima.
Stoga se neretko dešava da mladi koji nisu imali nikakve namere da se bave računarima odjednom postaju sertifikovana lica spremna za okršaj sa hardverom i softverom. Logično, takođe se neretko dešava da mnogi napuste svoja radna mesta razočarani u realni opis posla kojim se bave i nesagledivim razlikama između njihovih vizija o IT poslovanju i onoga što ih zatekne na radnom mestu. Stoga je bitno da pre nego zazvonimo na vrata preduzeća koje nam nudi posao administratora upitamo sebe da li su to zaista naša vrata. Svako ko je prepoznao u sebe u predhodnim redovima bi trebalo da pročita i naredne redove kako bi se upoznao sa onim što ga zaista očekuje u svetu administracije i tehničke podrške.

ČEMU ZAISTA SLUŽI SERTIFIKAT?

Dobro pitanje. Šta mi zaista možemo da očekujemo od sertifikacije i obuke koje nam pružaju škole računara? Pre svega osnovna ideja svake škole računara je da nas uputi u oblast koja nas interesuje i da nam pruži osnovne i neophodne korake koje moramo načiniti da bi postali sposobni za radno mesto. Računarske tehnologije predstavljaju nauku za sebe a obim informacija koje se u toj oblasti sreću ne zaostaje ni za jednom drugom naukom. Čak ne bi smo uopšte pogrešili kada bi IT svet proglasili terenom koji raspolaže daleko većom količinom informacija od bilo koje druge nauke ili umetnosti. Stoga je više nego očigledno da kurs od stotinak časova ne može od nas da napravi prestižne stručnjake, ali isto tako može da nam ponudi veoma vredno iskustvo koje bi nam pomoglo da sagledamo puteve koji nam se otvaraju.
Ovakav pogled na sertifikaciju predstavlja sredstvo koje nam pomaže da se opredelimo za određenu oblast, međutim, sertifikat itekako može da nam konkretno pomogne pri zapošljavanju. Ako ste nekad videli oglas za zapošljavanje administratora mreže primetili ste da se u mnogim slučajevima traži sertifikat za određenu oblast a najčešće je u pitanju Microsoft sertifikat pod nazivom MCSE.
Zaključak je dakle da pohađanje kursa ima dve osnovne prednosti: omogućava nam da spoznamo lična interesovanja i da steknemo sertifikat koji nam može pomoći pri zapošljavanju. Negativno iskustvo koje pohađanje kursa može da nam donese je gubitak pozamašne svote novca u slučaju da shvatimo da smo "promašili vrata".

U REDU, DOBIO SAM SERTIFIKAT. KOJE SU MOJE OPCIJE?

Naredni korak po završetku kursa je sasvim logičan: tražimo posao. Kakva je situacija po tom pitanju?
Kao što je nažalost svima nama poznato živimo u zemlji u kojoj je malo toga standardizovano te je stoga veoma teško reći koliki honorar ili koliku platu možemo da očekujemo u svetu kompjutera. Može nam se desiti da se lepo "uvalimo" za hiljadu evra ili više a isto tako nam se može desiti da radimo za platu koja ne prelazi stopedeset evra. Možda zvuči suludo ali postoje situacije kada nam je daleko pametnije da prihvatimo zaposlenje od nekoliko stotina evra a odbijemo zaposlenje koje nam nudi pozamašnu novčanu nadoknadu. Ovakva odluka je ponekad korisna onima koji su tek završili neki od kurseva i po prvi put se zapošljavaju. Naime, po neko nepisanom pravilu u više od 80% slučajeva radno mesto koje je manje plaćeno nudi mnogo više znanja nego ono koje to nije. Ako želimo da ispečemo zanat moramo na bar godinu dana da zaboravimo bogate prihode i zaposlimo se u nekoj firmi u kojoj možemo da steknemo iskustvo. Uglavnom se radi o firmama i preduzećima koja se bave preprodajom hardvera i postavljanjem IT struktura. U takvim firmama možemo da se susretnemo sa raznoraznim hardverom i softverom i steknemo neprocenjivo iskustvo. Ovo je definitivno najbrži put ka znanju ali nije baš brz kada je u pitanju sticanje novčanih sredstava. Stvari se uglavnom postavljaju ovako: vi nama radite za mali novac a mi vama nudimo neprekidni priliv iskustva i znanja. I obično to tako i biva. Po mojoj nekoj proceni 6 meseci rada kod hardver i softver preprodavaca je u 80% slučajeva ravno trogodišnjem "mlaćenju slame" u nekoj stranoj firmi koja ima mrežu od desetak računara. Lično sam imao prilike dosta puta da sretnem administratore koji se bave IT tehnologijama tri pa čak i četiri puta duže od mene a pri tom je više nego očigledno da se u količini znanja i iskustva nemogu takmičiti sa mnom. Razlog za njihov neuspeh leži u činjenici da su zbog dobre plate proveli više godina po firmama gde su najveći problemi na koje su nailazili bili u rangu reinstaliranja drajvera ili instalacije nekog od desktop operativnih sistema. Time su sebe sveli na najniži rang stručnjaka ali su se sasvim sigurno finansijski obezbedili za narede dve do tri godine.
Ako niste u stisci sa novcem moj savet vam je da se zaposlite u firmi koja može da vam ponudi znanje i iskustvo, pa kada sazrite u potpunosti kao pravi stručnjak jurišajte na dobru platu koristeći vaš pozamašni CV.

ZAPOSLIO SAM SE I UVALIŠE MI OFFICE?

Ispričaću vam jednu anegdotu.
Kada sam se prvi put zaoslio došao sam na svoje radno mesto pun entuzijazma i spreman da odradim mrežu od hiljadu računara. Jedva sam čekao svoj prvi zadatak nadajući se da će to biti podizanje domena pod NT 4.0 serverom ili konfigurisanje nekog WAN linka. Već sam sebe video kako sedim za CISCO ruterom i konfigurišem neku od statičkih ruta. Međutim kada sam ušao u servis odeljenje zatekao sam svog šefa koji me je više nego ljubazno dočekao i zamolio da sednem kako bi mi objasnio koncept rada. Tokom dvočasovnog sastanka moj izraz lica je polako prelazio iz širokog osmeha u tužni i zabrinuti pogled. Shvatio sam da me čeka pedeset instalacija 3com mrežnih kartica i isto toliko Windows-a 98 koje je bilo potrebno instalirati za klijenta. Uz to je bilo potrebno podignuti novu verziju Internet Explorer-a i WinZip kao i ubaciti novi hard disk. Kada sam počeo sa instalacijama bio sam nervozan i razočaran što moram da radim takvu "fizikaliju", međutim, kada sam ubacio hard disk u novi računar shvatio sam da operativni sistem vidi samo 8GB umesto 20GB. Narednih pet sati sam pokušavao da rešim taj problem i nakon litre znoja i mučnog pretraživanja Interneta saznao sam da taj model matične ploče koji sam imao pred sobom podržava diskove veće od 8GB samo uz upgrade BIOS-a. Sav srećan sam uzviknuo: "YES!" i pohitao ka download lokaciji novog bios-a. To je bio moj prvi rešen problem i osećao sam se odlično. Uskoro su se pojavili novi problemi sa istim instalacijama a vreme koje mi je bilo potrebno da ih rešim se vremenom smanjivalo. Nakon prve nedelje sam zaključio da sam kroz tako osnovne instalacije koje na prvi pogled ne zahtevaju veliko znanje naučio mnogo više nego što sam očekivao. Naučio sam da "taj-i-taj" model hardvera neće da radi sa "tim-i-tim" softverom osim ako ne nabavim "taj-i-taj" patch. Nakon tri meseca i dalje sam se bavio desktop okruženjem a količina znanja koja sam stekao se upetostručila. Tek nakon tri meseca sam seo za prvi Compaq server i krenuo da podižem NT 4.0. Mnogo informacija na koje sam naletao predhodna tri meseca su mi pomogle da gotovo trenutno prevaziđem probleme na koje sam nailazio tokom svoje prve instalacije "pravog" servera, ali sam zato nailazio na nove probleme koji su iziskivali nove litre znoja.
Poenta ove anegdote je da razbije iluziju da ćemo nakon položenog MCSE kursa odmah sesti za server od 15.000 evra i podizati operativni sistem koji bi trebalo da opsluži na hiljade korisnika. Koji god kurs da smo završili u prvo vreme nam ne gine instalacija office-a i razvlačenje kablova po firmama. To je iz prostog razloga što desktop računara uvek ima najviše a firme koje se u Jugoslaviji bave informatikom su uglavnom prodavci hardvera koji u toj delatnosti vide svoju finansijsku perspektivu. Ako ne zarade na prodaji zaradiće na održavanju a tu dolazimo do naše uloge. Borba sa drajverima i dosadnim pitanjima korisnika predstavlja opis posla svakog ko radi u tehničkoj podršci odnosno help-desk odeljenju. Tek kada steknemo znanje i rutine koje su nam neophodne da efikasno postavimo besprekorno desktop okruženje možemo da počnemo da razmišljamo nečemu većem, konfigurisanju rutera ili podizanju enterprize servera. Nemojte se razočarati jer baviti se PC okruženjem je podjednako teško kao i baviti se nečim respektivnijem kao što su na primer Cisco ruteri. Svaki posao je težak ako imate nameru da ga uradite kako treba a to se odnosi i na instalaciju najobičnijeg PC-a. Vremenom ćete naučiti da postaviti operativni sistem nije samo kliktanje mišem već čitava filozofija koja ide u pravcu boljih performansi, boljeg iskorišćenja resursa i boljeg prilagođavanja korisniku kome je sistem i namenjen. Uz sve to vremenom naučite da razumete korisnika i njegove potrebe kao i da predvidite potencijalne probleme i rešite ih tokom planiranja same instalacije. PC vredan 500 evra može da uz iskusno planiranje i postavljanje u produkciju nudi usluge PC-a koji vredi 750 evra a isto tako nemarno postavljanje sistema i njegovo nesavesno održavanje može da PC vredan 500 evra svede na "kantu" od 200 evra. Sve zavisi od onoga ko postavlja i konfiguriše operativni sistem kao i onoga ko sklapa konfiguraciju. Stoga nemojte izbegavati svoj prvi korak ka IT stručnjaku koji se jednostavno zove "instalacija i održavanje PC-a".

KAKO NAJLAKŠE DA REŠAVAM PROBLEME?

Ako smo svoje prvo radno mesto našli u servis odeljenju neke naše firme ubrzo ćemo shvatiti da se 90% našeg radnog vremena svodi na rešavanje raznoraznih problema i kao za inat problemi se retko ponavljaju a stalno se pojavljuju neki novi. Sa obzirom na činjenicu da je ponuda hardvera i softvera na svetskom tržištu nesaglediva, i da se stalno menja ovo ne bi trebalo da nas čudi. Uvek će postojati neki problem koji do tada nismo sreli i koji nam zadaje muke. Zato je bitno da izgradimo lični ili prihvatimo neki od postojećih principa rešavanja problema i da ga se držimo kako bi smo u svakom trenutku znali dokle smo stigli sa rešavanjem problema i šta nam je preostalo da ispitamo ili uradimo. Drugim rečima procedura. Ako smo ustanovili da nam na primer ne radi modem nećemo odmah čačkati setovanja u control panel-u jer rizikujemo da naknadnim menjanjem konfiguracije stvorimo haos koji može samo reinstalacija operativnog sistema da reši. Prvo pitanje koje bi trebalo svaki serviser da postavi kada naiđe na problem je: KADA JE ZADNJI PUT SVE RADILO KAKO TREBA I ŠTA SE OD TADA PROMENILO? Ne bi ste verovali koliki procenat problema možete istog trenutka rešiti ako postavite ovo pitanje korisniku koji je prijavio problem. Po mojoj proceni 30% problema se ovim pitanjem odmah razrešava. Nekada izmenimo setovanje koje je izazvalo kvar i rešimo problem a da pritom ni sami ne znamo zašto je to setovanje izazvalo problem. U tom slučaju problem nije rešilo naše znanje već iskustvo da se treba držati procedure i pravo pitanje koje smo postavili korisniku. Ako nam odgovor korisnika nije pomogao predstoji nam faza troubleshooting-a pod nazivom dijagnostika.
Dijagnostika je logično prvi korak koji preduzimamo u rešavanju kvara. Da bi smo je uspešno izveli potrebno je da nemilosrdno prikupljamo resurse koji bi nam ponudili relevantne informacije i da znamo da rukujete dijagnostičkim alatima, a da pritom ne izgubimo previše vremena. Zapamtite da smo i mi sami po sebi resursi i da mučna pretraživanja po nebitnim sajtovima i dokumentacijama mogu da nam obore koncentraciju i efikasnost u radu. Resursi koji su naša meta u ovom slučaju su raznorazni IT orijentisani web sajtovi, forumi, mailing liste, on-line baze podataka i naravno dokumentacija o softveru i hardveru koji je pred nama. Da bi smo znali šta nam je bitno a šta ne moramo svesti problem na određenu kategoriju, što moguće užu. Prvo je bitno da li je pred nama problem hardverske ili softverska prirode ili možda kombinacije obe. Nakon toga je bitno da utvrdimo da li je problem u konfiguraciji, implementaciji, kompatibilnosti ili nepravilnom rukovanju. Na primer,ako je neka aplikacija dve godine radila kako bi trebalo na nekom operativnom sistemu a sada više neće da funkcioniše onda je očigledno da u pitanju nije nekompatibilnost jer nekompatibilno je ono što nikada nije radilo zajedno. Ako je naprotiv promenjena verzija aplikacije neposredno pre nego što se pojavio problem onda su velike šanse da je u pitanju nekompatibilnost. Ovde još jednom nalazimo potvrdu da je bitno da se dobro raspitamo šta se zaista desilo i da umemo da postavimo prava pitanja. Nekada je nažalost korisniku neprijatno da prizna da je nešto "čačkao" što može da nas odvede sa pravog puta, ali vremenom steknemo nos i za ovakve situacije i damo do znanja korisniku da su njegovi odgovori možda ključ celog problema.
Kada svedemo problem na najužu kategoriju, na primer shvatimo da je u pitanju problem do konfiguracije softvera, preostaje nam u većini slučajeva princip pod nazivom "uključi-isključi" kod softverskih ili "stavi pa izvadi" kod hardverskih problema. Drugim rečima kombinovanjem raznih rešenja pokušavamo da konačno definišemo kvar (ipak ne preporučujem princip kombinovanja ako je pred nama više od 16 kombinacija). U ovoj finalnoj fazi dijagnostike je najbitnije ići korak po korak. NIKAD NE MENJAMO VIŠE OD JEDNE PROMENLJIVE. Ako na primer promenimo tri setovanja u isto vreme i rešimo problem nikada nećemo znati šta je bilo rešenje problema i pritom rizikujemo da smo nešto dodatno pokvarili.
Kada smo utvrdili tačan uzrok problema potrebno je da izgradimo rešenje koje bi ga uklonilo. Bitno je da to rešenje ne dovede do nekog drugog problema a to postižemo planiranjem i na kraju testiranjem.
Ovakav troubleshooting pristup nam omogućava da profesionalno, to jest brzo, efikasno i kontrolisano, rešavamo probleme i svakako postižemo bolje rezultate. Često neće biti potrebe da proceduru izvedemo u celosti jer smo odmah "nanjušili" problem ili smo ga rešili pri samom početku, ali u mnogim slučajevima to neće biti tako lako.

KOJA JE MOJA PERSPEKTIVA?

Može se slobodno reći da sa ovim pitanjem dolazimo do raskrsnice koja nam nudi dva različita puta. Prva opcija nam omogućava da bolje prođemo u inostranstvu dok je druga opcija prilagođena načinu poslovanja u Jugoslaviji.
Kao što sam već pomenuo mnogo toga nije standardizovano u ovoj državi, što zbog ekonomskog rasula u zadnjih petnaest godina što zbog mentaliteta ljudi na ovom podneblju.
Taj nestandardizovani pristup poslovanju se naravno odrazio i na način na koji posluju naša IT preduzeća. Nepoverenje u stabilnu ekonomiju je rezultiralo nedostatkom dugogodišnjih planova koji se pre svega baziraju na kvalitetu usluge. Tako neizvesna finansijska dobit je naterala IT preduzeća da se fokusiraju na to kako da je učine uhvatljivom što pre, bazirajući svoje interno i eksterno poslovanje na filozofiji trgovine.
Kako se to odražava na našu perspektivu. Pre svega da bi zadovoljili naše poslodavce moramo da ih koštamo što manje, a malo košta onaj koji loše radi svoj posao. Iz tog razloga većina naših IT preduzeća ima osoblje oskudno znanjem pošto tržište kvaliteta praktično ne postoji a jeftina radna snaga je primarni faktor u kreiranju strukture zaposlenih. Stoga ćemo najviše usrećti svog šefa ako umemo da uradimo što više različitih stvari a ne ako se trudimo da se bavimo samo jednom oblašću ne bili postali najbolji u njoj. Po takvom principu svi zaposleni znaju da puste u produkciju bilo koji hardver ili softver ali nažalost niko to ne zna da uradi kako bi trebalo. Naravno klijent neće primetiti da mu informacioni sistem funkcioniše sa najviše 80% kapaciteta jer nema drugih IT preduzeća koja bi svojom politikom kvaliteta mogla da mu ukažu na to. Svi posluju isto, pogotovo ako su u pitanju standardni kompjuterski sistemi, to jest LAN i WAN okruženja. Ono što je pozitivno u ovakvom scenariju koji nam se nameće je to što dobijamo jedno opšte kompjutersko obrazovanje i šansu da u budućnosti krenemo bilo putem hardvera ili softvera, ali isto tako smo onemogućeni da sebe proglasimo profesionalcem za određenu oblast.
Kako stoje stvari na zapadu? Na zapadu je situacija poprilično drugačija. Tržište je ogromno, konkurencija još veća, a većinu klijentele zanimaju samo kvalitet i sigurnost informacionog sistema pritom ne pitajući koliko košta. Takva situacija na tržištu bogatih zemalja je naterala IT kompanije da pre svega svoj nastup prezentuju kroz kvalitet usluge ne bili usluge svojih zaposlenih naplatili enormno. Da bi se postigao kvalitet potrebno je znanje koje mnogo košta a još više može da se naplati. Tako se neretko dešava da strane kompanije naplaćuju instalacije informacionih sistema čak i 500 evra po satu. Da bi se ovakav kvalitet usluge postigao potrebno je da se izvrši podela rada i da se zaposleno osoblje fokusira na određnu oblast kako bi se stvorili najbolji stručnjaci. Ako odete u inostranstvo može lako da vam se desi da provedete narednih pet godina radeći nekoliko istih operacija, dovodeći rutinu do perfekcije. Možete postati doktor za "Enter" ili doktor za "Tab" ali nikako nećete biti u situaciji da postavljate Oracle bazu na Windows 2000 Server-u a sutra da dižete mejl server na Suse Linux operativnom sistemu, čak i ako bi ste to umeli da uradite. U najboljem slučaju instaliraćete samo određen softver na određenom hardveru i tu se širenje vaše delatnosti završava, bar dok ne promenite radno mesto. Jedini način da "šarate" radeći od svega po malo je da se zaposlite kod krajnjeg korisnika kome je potrebno da se tu i tamo ponešto zakrpi. Imajte na umu da krajnji korisnici uglavnom drže samo administratore i operatere jer im kompletnu podršku za informacioni sistem pružaju njihovi vendori kojima su za to debelo platitli.
Izbor je na vama...

Verzija za štampu