Goran Bujić Savremeni poslovni informacioni sistemi iliti Hvala ti Billy!!! 1. deo

Serija tekstova koju započinjem ovim člankom je posvećena trenutnim dešavanjima na našem informatičkom tržištu. Nije mi pretenzija da pišem ozbiljnu naučnu studiju, već samo da ukažem na trenutna kretanja i stanje kao deo svakodnevnog života jednog IT profesionalca. Možda zbog prirode mog posla ili zbog još nedovoljno razvijene ciljne oblasti delovanja ovi tekstovi će zadirati u razne aspekte IT-a u nas. Od problema legalizacije Windows-a, preko novih poslovnih sistema, pa do problema Internet tržišta.

Stvaranje svesti

Poslednjih nekoliko meseci svedoci smo velikog napretka našeg IT tržišta. Hteli mi to da priznamo ili ne, ali Microsoft nam je uveo malo reda i u ovaj aspekt poslovanja i modernog biznisa. Naterao je prosečnog srpskog direktora da razmišlja o vrednosti softvera. A to je ono što je nama, stvaraocima softverskih rešenja, odavno predstavljalo kost u grlu. Koliko sam samo puta bio u situaciji da se ljudima pravdam zašto moj softver košta koliko košta i da na njihovu opasku da će isto to skinuti sa Interneta samo slegnem ramenima i napustim prostoriju. Da li je sada takva situacija?
Evo ilustracije: pre par meseci na jednoj promociji softverskog rešenja koje nudim, direktor i vlasnik jedne veoma uspešne domaće firme me je posle mojih uvodnih reči o veličini i kvalitetu tog softvera i svemu najboljem što nudi zaustavio i postavio pitanje: Radi li to pod Linux-om? Nema nikakve veze što on možda i ne zna razliku između funkcionisanja operativnih sistema Windows i Linux (i ne treba da zna), njemu je dovoljno da zna da to treba da se plati. I to: Ako ja u naredne tri godine treba da izdvojim za licence Windows-a koliko za jedan novi Mercedes (to već zna šta je) - sigurno ću se odlučiti za Mercedes!!! E to je ono što je istinski napredak u našoj svesti. Mora se stvoriti svest o tome da taj softver ne proizvode neki mali Japanci sakriveni u onoj kutiji ispod monitora već ljudi poput mene i Vas koji takođe imaju potrebu da jedu, spavaju, zabavljaju se i ko zna šta još. Čak sam i ja bio u situaciji da tako nešo moram da priznam.

Jedan dan u radu administratora Web servera

Počeo je da mi objašnjava da to nije njegova krivica i da on ne donosi odluke i da on ima tu nezahvalnu ulogu… PA ŠTO ME ONDA ON ZOVE!!!

Naime u opis mog posla, između ostalog, spada i održavanje koorporativnog web servera. Kako to izgleda: pa Vi kao firma kupite jedan nov PC, čije performanse zavise isključivo od Vaših trenutnih potreba za web servisima. Zatim izaberete svog provajdera. Od ovog koraka će u mnogome zavisiti Vaše buduće svakodnevno raspoloženje tako da, molim Vas, pamet u glavu. Potom taj svoj server u potpunosti konfigurišete u skladu sa svojim potrebama i odnesete kod svog provajdera da bi ste mu platili ukoliko se dobro sećam između 50 i 250 EUR za “konfigurisanje” Vašeg web servera i povezivanje na mrežu. Ovo je naravno jednokratno plaćanje koje sam Bog zna zašto se toliko razlikuje od provajdera do provajdera i svodi se na setovanje Vaše mrežne kartice i uticanje mrežnog kabla u istu. Posao za pravog kompjuterskog maga, zar ne!!! E, a onda svakog meseca plaćate utrošeni saobraćaj od i ka Vašem serveru. Šta je uključeno u cenu? Od pre mesec dana – ništa!!! Dozvolite da Vam ovo pobliže objasnim. Naime, jedna od rutinskih stvari pri svakodnevnom radu bi bila otvaranje novog domena ili poddomena. Prostije, to je stvaranje novog sajta. Ono što ja treba da odradim u toj situaciji zavisi isključivo od prirode sajta i ne može se formalizovati niti svesti na opis u tri reči. Ponekad je to akcija od tri dana, nekad od pet minuta. Ali sve to pada u vodu ukoliko se na tzv. DNS serveru Vašeg provajdera ne otvori zapis o Vašem novom sajtu. To je akcija od 10 sekundi (dobro možda 20). Tu je akciju moj dragi provajder od pre mesec dana proglasio za posao i odlučio da mi naplaćuje 10 EUR (!!!). Da se ne bismo pogrešno razumeli taj dan sam tražio 6 ili 7 novih poddomena. Uz to još cela ta dramatična situacija izgleda ovako: Po poslatom zahtevu za otvaranje novih poddomena, čitav dan kasnije, ni ne sluteći da oni još nisu proradili, dobijam poziv od nekog mladog komercijaliste (protiv koga stvarno nemam ništa lično) koji mi saopštava ovu ekstremno uznemirujuću vest i atak na inače ograničen poslovni budžet. I pri tom nema ni sve informacije!!! Naime posle par izgovorenih reči shvatam da momak nema pojma u kakvom smo mi odnosu sa njegovom firmom. Posle mog objašnjavanja da ja sam održavam web server i plastičnog opisivanja akcije koju je potrebno da odradi njihova podrška, dobijam očekivano izvinjenje i prekid ovog telefonskog razgovora. Naravno, uzdignute glave ulazim u svoju kancelariju i objašnjavam prisutnima izvojevanu pobedu. Ali moje likovanje ne traje dugo. Posle jedno pola sata dobijam novi telefonski poziv, od istog mladog komercijaliste, koji mi saopštava da se po obavljenim konsultacijama sa svojim kolegama (čitaj šefom) došlo do zaključka da ipak i mi moramo da platimo tu cenu!!! E tu već počinjem da razmišljam o opciji skrivene kamere. Svi moji pokušaji da objasnim da to nema nikakvog smisla i da smo mi bez njihovog DNS (tu sam se poetično izrazio) “slepi i gluvi”, odnosno da su oni “naše oči i uši”, ne urađaju plodom. Čak je momak sa druge strane prešao na taktiku buđenja sažaljenja, koja me je stvarno razoružala, ma koliko providna i stara bila. Počeo je da mi objašnjava da to nije njegova krivica i da on ne donosi odluke i da on ima tu nezahvalnu ulogu… PA ŠTO ME ONDA ON ZOVE!!! Naravno da mu nisam to rekao trudeći se da imam razumevanja za svačiji položaj. Razgovor se prekida posle moje konstatacije da to moram raspraviti sa svojim upravnim odborom (ovde je i mene bilo sramota koju sam reč upotrebio) i da ću ga kontaktirati po obavljenom razgovoru. I dok sam pokušavao da uz kafu razmotrim opravdanost ove promene u politici cena i dolazio do zaključka da je takav odnos cena neprimeran obimu posla (ne mogu biti iste cene za mene koji sam održavam web server i onog kome taj zadatak obavlja ta podrška koju plaćamo), dobijam treći telefonski poziv, naravno od iste osobe koja mi uz smešak, jer sada smo već drugari i kapiramo se, saopštava da je cena za nas (po obavljenim novim konsultacijama) ipak 5 EUR(!!!) Nisam se ni cenjkao, a već su spustili cenu. E da me je mogao videti onaj trgovac sa pijace u Tunisu… Kako bi bio ponosan!
Ali znate li šta je najtužnije – pa ljudi su u pravu! Svaki rad je vredan i svaki utrošeni minut ili sat posla treba da se plati. Na stranu to što je možda pristup pogrešan i što je u ovom konkretnom slučaju ta usluga morala biti uključena u cenu koju svakog meseca redovno plaćamo, ali suština je jedna – mora se ceniti rad drugih. To je ono što je pozitivni pomak u našoj poslovnoj svesti.
Hvala ti Billy!!!

Verzija za štampu