Srđan Katić IT SAVETNIK 2. DEO – OEM

Veoma mali broj ljudi može da se pohvali činjenicom da kod kuće na stolu (ili ispod stola) ima brand-name računar, a razlog za to je više nego očigledan – cena. Za novac koji bismo dali na prosečan brand-name računar možemo kupiti dovoljno hardverskih komponenti za sklapanje dva ista takva računara i pritom bi nam ostalo dovoljno novca da nekom stručnijem od nas poverimo sklapanje konfiguracije i instalaciju operativnog sistema. Ovo je razlog zbog koga budući vlasnici personalnih računara ni ne pomišljaju na kupovinu "markiranih" konfiguracija osim ako se ne radi o polovnoj konfiguraciji ponuđenoj putem oglasa. Međutim, postavlja se pitanje da li kupovinom brand-name konfiguracije zaista uzalud bacamo novac i sebe postavljamo na mesto "klasične žrtve marketinga" ili nam OEM proizvođači zaista nude kvalitet koji može da parira ceni njihovih proizvoda? Da bi smo došli do odgovora na ovo pitanje moramo se prvo upoznati sa standardima OEM industrije, načinom na koji kompanije poput HP-a, Fujitsu-Siemens i Dell-a dolaze do svojih proizvodnih rešenja i naravno, u celoj toj priči moramo naći svoje mesto, uvideti koliko su prednosti koje ovi renomirani proizvođači hardverskih konfiguracija nude nama zaista potrebne ili pak neophodne.
Pre svega termin OEM (Original Equipment Manufacturer) se uglavnom koristi nepravilno. OEM ili kompanije koje su originalni proizvođači opreme zapravo nisu originalni proizvođači. Kompanije poput Compaq-a (sada HP-a), Fujitsu-Siemens-a i Dell-a kupuju hardver od različitih proizvođača hardvera i od tih komponenti sklapaju jedinstvenu konfiguraciju koja je optimizovana za određen korisnički profil ili za određeno aplikativno rešenje. Niz stručnjaka koje OEM kompanije zapošljavaju pokušavaju da dođu do kombincije hardverskih komponenti koje skupa predstavljaju konfiguraciju idealnu za određenu namenu, npr. Web server, video montažu, poslovni softver, itd. Stoga zaključujemo da su OEM konfiguracije zapravo namenske i da je njihova upotrebna vrednost isplativa jedino ako ih koristimo za ono za šta su i namenjene. Međutim, odabir komponenti drugih proizvođača koje međusobno najbolje sarađuju nije jedino što OEM kompanije prodaju pod svojim imenom. Svaka OEM kompanija ima neki proizvod koji zaista sama proizvodi i čiji je patentni vlasnik. U tom pogledu je IBM najuspešniji jer najmanje uzima "sa strane" a Compaq recimo za svoje računare proizvodi matične ploče, storage kontrolere, napajanja i ponekad video karte. Ono što zasigurno svakako svaki OEM proizvodi su kućišta koja su osnov marketinga.
Sledeći korak u kreiranju "savršene" konfiguracije je firmware podrška. Za svaku pažljivo odabranu komponentu naknadno se piše poseban firmware ili popularnije rečeno BIOS tako da reprogramirane komponente nakon takve intervencije još više bivaju optimizovane za međusobnu saradnju i ciljnu namenu. Na ovaj način se postižu unapređena kompatibilnost komponenti i poboljšanje performansi konfiguracije koju ove komponente sačinjavaju. Primer modifikacije firmware-a je optički komunikacioni adapter LP6000/8000 firme Emulex. Compaq zapravo kupuje ovaj adapter od Emulex-a i vrši reprogramiranje firmware kako bi ga prilagodio svojim serverskim proizvodima. Tako izmenjen proizvod Compaq prodaje pod imenom KGPSA-xx i gotovo uvek savetuje svoje klijente da uz Compaq-ove servere kupuju i KGPSA-xx adaptere. U ovakvim slučajevima dolazimo do zaključka da su u celoj našoj priči kompanije poput Emulex-a zapravo OEM kompanije jer predstavljaju originalne proizvođače hardvera. Stoga bi bilo tačnije da Compaq nazovemo VAR (value-added reseller ) kompanijom jer je preprodavac koji pridodaje vrednost proizvodu, misleći se na maksimalnu funkcionalnost koja se izvlači iz komponente. Međutim ni već davno napušteni termin VAR nije baš prikladan u ovom slučaju jer bi smo se poprilično ogrešili o kompanije poput IBM-a, Compaq-a (hmm, HP-a...) i Dell-a kada bi smo ih sveli na nivo najobičnijih preprodavaca. Stoga bi u ovom slučaju termin VAM (value added manufacturer) možda bio najbolji.

Ono što dobijate korišćenjem OEM drajvera su povećane performanse, viši nivo kompatibilnosti i pouzdaniji rad računara.

Nakon dostizanja vrhunskog rešenja na hardverskom nivou dolazimo do momenta kada je potrebno sav taj hardver prilagoditi softveru koji bi on trebalo da pokreće. Logično, prvo što je potrebno uraditi je prilagođavanje konfiguracije operativnom sistemu, dakle pisanje upravljačkih programa ili popularnije rečeno drajvera. Svaka OEM kompanija piše drajvere za hardver koji prodaje što nipošto ne znači da su drajveri koje su napisali njihovi snabdevači komponenti ili koje je napisao proizvođač ciljnog operativnog sistema nefunkcionalni. Ono što dobijate korišćenjem OEM drajvera su povećane performanse, viši nivo kompatibilnosti i pouzdaniji rad računara. Na primer, Compaq garantuje da korišćenjem nekih njihovih drajvera napisanih za Windows operativne sisteme dobijate čak i 30% performansi u odnosu na situaciju kada koristite drajvere koje je napisao Microsoft. Iz tog razloga se savetuje da se nakon svake instalacije ili reinstalacije Microsoft-ovog servisnog paketa ponovo instaliraju OEM drajveri. Naravno, ovo ćete raditi jedino ako sumnjate da je Windows-ov service pack zamenio OEM datoteke sa svojim upravljačkim datotekama. OEM drajveri su neretko čitave aplikacije sa nizom različitih setovanja koje olakšavaju tehničku podršku računaru kao i njegov menadžment.

I šta na kraju zaista dobijem ?

Nakon uvoda u teoriju OEM produkcije mogli bi da učinimo osvrt na korisničko iskustvo. Kako zapravo izgleda računar koji se kupi od OEM–a? Prvo što primetimo kada kupimo OEM računar je često neobično i moderno izdizajnirano kućište. Međutim kada se upustimo u instalaciju sistema primetićemo mnogo veće razlike od klasičnog PC računara. Pre svega, operativni sistem koji stiže uz računar je takozvani OEM OS koji na desktop računarima dolazi preinstaliran i koji se posebno proizvodi od strane softver proizvođača za ove namene. Struktura OS distribucije na CD–u koji dobijemo u kit–u je takva da taj sistem ne možemo da instaliramo na no-name računar već samo na ciljni OEM PC. Što se tiče licenciranja, kupovinom OEM računara kupac dobija pravo da koristi taj operativni sistem samo na tom računaru što znači da nije vlasnik operativnog sistema i ne može ga nigde drugde instalirati. Što se tiče izgleda i funkcionalnosti operativnog sistema situacija je identična kao kod standardnog OS izdanja osim nekoliko dijagnostičkih aplikacija koje možemo zateći u Control Panel-u i System Tray-u.
Kada je u pitanju održavanje OEM klijenata, razlike od klasičnog pristupa leže u podršci koju možemo da dobijemo, resursiranju[z1], servisiranju, licenciranju i u mnogim drugim stvarima. Svaki OEM proizvođač ima svoje resurse na Internetu i oni su uglavnom veoma raznovrsni i obimni. Desetine različitih programa podrške, globalne i zamorne procedure tokom saradnje, velike količine softverskih izdanja i baza sa drajverima i informacijama, kursevi, obimna literatura, forumi, kompleksna politika licenciranja, sve to nas navodi na zaključak da je to jedan potpuno novi svet koji ima jako malo toga sličnog sa klasičnim održavanjem no-name računara. Prave muke nastaju kada pokušamo da zamenimo neki deo ili instaliramo operativni sistem koji nije namenjen za taj model računara. U većini slučajeva to će biti nemoguće ne samo zbog nekompatibilnosti komponenti već pre svega zbog OEM politike koja proizvođaču omogućava da kontroliše distribuciju i dešavanja na tržištu. Većina komponenti a pogotovo procesor, memorija i matična ploča imaju utisnute serijske i indentifikacione brojeve pomoću kojih se kontroliše šta može i u kojoj konfiguraciji da se instalira. Na primer, ako pokušate da u serverski računar stavite memorijski modul koji nije namenjen za taj serverski proizvod dobićete grešku pri POST proceduri čak iako je taj modul savršeno kompatibilan sa vašom konfiguracijom. Može da se desi da na hardverskom nivou određena komponenta i prihvati da radi sa konfiguracijom ali u tom slučaju šanse da nađemo upravljački program za željeni operativni sistem su veoma male. Na ovaj način je uspostavljena kontrola nad servisiranjem, nadogradnjom, menjanjem konfiguracije i posredno nad prodajom komponenti. Na osnovu ovih primera više je nego jasno da je dosledno držanje procedura u radu sa OEM opremom jedini način da obavimo posao kako treba.

OEM servisera ne zanima da li vam treba grafička kartica ili memorijski modul, on sve posmatra kroz part number.

Ako želimo da sprovedemo uspešnu servisnu proceduru računara moramo da ga posmatramo kroz takozvane part number oznake. Part number oznaka ili "broj komponente" nam omogućava da identifikujemo određenu komponentu i za razliku od klasičnog servisiranja kada menjamo deo u računaru, nećemo se osvrtati na utvrđivanje kompatibilnosti te komponente sa konfiguracijom već ćemo samo potražiti part number koji nam odgovara i ugraditi ga. Part number–i delom i postoje da ne bi serviser razmišljao o kompatibilnosti već da bi jednostavno menjao komponentu i pri tom bio siguran da taj part number znači da ta komponenta radi sa ciljnom konfiguracijom. Drugim rečima OEM servisera ne zanima da li vam treba grafička kartica ili memorijski modul, on sve posmatra kroz part number-e. Postoji više vrsta part number–a, neki označavaju broj prodajnog proizvoda (klasičan part number sa kutije ili kućišta) i te oznake koriste prodavci, neki oznaku komponente (part number-i u serviserskim vodičima) i koriste ih serviseri, neki označavaju komponente koje mogu da zamene onu koja nam se pokvarila (spare number), a neki označavaju delove od kojih je sačinjena komponenta i koriste ih repair serviseri (assembly number). Ove oznake su često zbunjujuće ali kada se naviknemo na njih servisiranje nam postaje u mnogome olakšno.
U slučaju serverskih računara, koji često dolaze bez hard diskova i operativnog sistema, specifična je procedura kojom se instalira operativni sistem. Svaki OEM uz server isporučuje kit u kome se nalazi kompakt disk sa kojim se započinje instalacija operativnog sistema. Kod Compaq–a se zove SmartStart a kod HP–a Navigator (Novi HP serveri, praktično skoro neizmenjeni računari koji su do nedavno bili Compaq-ova linija proizvoda i dalje dolaze uz SmartStart CD koji se sada naravno zove HP SmartStart). Kada pokrenemo kompakt disk i zadamo neophodne parametre počinje instalacija dijagnostičke particije i softvera koji će u "pozadini" da omogući maksimalnu kompatibilnost operativnog sistema i hardvera kao i porast performansi. Ovaj softver se uglavnom instalira na skrivenu EISA particiju koja je nedostupna iz Windows explorer–a. Potom sledi podešavanje različitih alert i respond mehanizama koji omogućavaju da server reaguje u slučaju greške i kvara pa čak i da nas o tome na vreme obavesti. Nakon ovih procedura započinje instalacija operativnog sistema koja više nije OEM specifična. Kada se sistem instalira možemo da instaliramo i niz dijagnostičkih i menadžment alata koje svaki OEM isporučuje uz server. Ovi alati uglavnom mogu da se primene samo na proizvode kompanije koja ih je napravila.

Zaključak

Ako želite da drugi brinu o vašem računaru onda vam je najbolje da se isprsite za neki HP-Compaq, Fujitsu-Siemens ili Dell i mirno spavate.

Iz svega navedenog se vidi da rad sa OEM proizvodima obiluje specifičnim procedurama i osobenom filosofijom servisiranja i administracije. Što se tiče korisnika, za njega su navedene novine uglavnom transparentne. Međutim postavlja se pitanje da li je nama takav računar zaista potreban. Ako želimo da kupimo PC računar kako bi igrali igrice i imamo nameru da redovno pratimo trendove na tržištu grafičkih kartica, tačnije da menjamo grafičku svakih nekoliko meseci onda nam brand-name mašina i nije mnogo isplativa jer može lako da nam se desi da ne postoji odgovarajući drajver za taj grafički adapter. Isto tako, ako iz bilo kog razloga želimo računar kome ćemo često menjati delove onda je nam je bolje da sami sklopimo konfiguraciju. Neretko, brand-name računari imaju tačno onoliko PCI i IDE slotova, odnosno portova koliko je potrebno za komponente koje dobijamo kada prvi put kupimo računar, možda jedan ili dva više slota/porta. Isto se odnosi i na priključke za napajanje. Problematična je i dužina IDE kablova kao i prostor u kućištu računara. Meni se jednom desilo da IDE kabl nije mogao da "dohvati" hard-disk koji sam hteo da dodam a kada sam zamenio kabl sa dužim shvatio sam da nema slobodnog priključka za napajanje. Može vam se lako desiti, pogotovo u SFF (small form factor) računarima, da jednostavno fizički nema mesta za dodatni hard disk ili CD-rom, a isto tako često nećete moći da ubacite hard disk u prostor koji je namenjen za neki drugi uređaj jer ćete naići na zavareni šrafić koji jedino naleže na komponentu za koju je taj prostor namenjen. Takvih primera ima mnogo a OEM kompanije su se svojski potrudile da vam onemoguće proizvoljnu nadogradnju PC-a kako bi kontrolisale vašu kupovinu hardvera i naterale vas da koristite samo onaj hardver koji je propisan za taj PC model. Isto se odnosi i na operativni sistem. Ako planirate da na brand-name računar koji je stigao sa Windows operativnim sistemom instalirate Suse Linux ili Novell Netware onda se spremite na preznojavanje. Čak i ako dođete do potrebnih drajvera niko vam ne garantuje da će sve raditi na isplativom nivou.
Što se tiče serverskih računara sve prethodno navedeno važi sa dodatnom činjenicom da sve prednosti u odnosu na brand-name rešenja možete da pomnožite sa dva. Menadžment je još bolji, pouzdanost i performanse su znatno unapređenje a u primeni su i hardverska Fault Tolerance rešenja u kombinaciji sa takozvanom Non-Stop tehnologijom koju nećete nikad dobiti ako sami sklapate server. Što se tiče serverskih računara teško mi je da uočim prednost no-name u odnosu na brand-name konfiguraciju osim cene. Međutim prodaja SCSI baziranih OEM servera je u znatnom porastu već dugo godina tako da i cena postaje sve pristupačnija kupcima sa plićim džepom. Nekada se za pošten server moralo odvojiti 50 pa čak i 100 hiljada dolara a danas možete za manje od 15.000 dolara da dobijete poprilično "nabudžen" File&Print server koji u zavisnosti od namene može da opsluži i nekoliko stotina aktivnih korisnika.
Dakle, ako ste entuzijasta i ako ste navikli na "lomatanje" sa drajverima i ako down-time nije najgore što može da vam se desi, ako nemate dubok džep i ako često menjate unutrašnjost vašeg računara onda vam možda i nije najisplativije da kupujete brand-name konfiguraciju. Međutim, ako želite računar koji "ne kuka" i koji pritom daje sve od sebe a ne želite da provedete neprospavane noći pored njega jureći "duhove", ako želite da drugi brinu o vašem računaru onda vam je najbolje da se isprsite za neki HP-Compaq, Fujitsu-Siemens ili Dell i mirno spavate.

Verzija za štampu